ISTORIJAT RAZVOJA ZADRUGARSTVA U VOJVODINI
Razvojni put zemljoradničkog zadrugarstva u Vojvodini bio je veoma kompleksan i obeležen mnogim usponima i padovima. Zadrugarstvo je na prostoru Vojvodine od svog nastanka do danas postojalo u više država, sa različitim društveno-ekonomskim uređenjima i političkim sistemima koji su se menjali kroz istoriju, značajno oblikujući i uslove za poslovanje zemljoradničkih zadruga i poljoprivrednika.
Prva zadruga na području današnje Vojvodine pod nazivom „Gazdovsky spolok“ osnovana je 1846. godine u Bačkom Petrovcu. Ova zadruga je bila treća osnovana zadruga u svetu, što Vojvodinu čini jedinim od regiona sa najdužom tradicijom zadrugarstva u svetu. Nakon osnivanja prve zadruge u Bačkom Petrovcu, veoma brzo je osnovan veliki broj zadruga širom Vojvodine. Prve zadruge u Vojvodini su osnivane kao kreditne, zemljoradničko- kreditne ili zemljoradničke, pri čemu se u isto vreme osnivaju i zadruge u oblasti zanatstva.
Zadružni pokret na prostorima Vojvodine se do prvih decenija 20. veka razvijao se paralelno sa zadrugarstvom u razvijenim državama Evrope. Do 1937. godine vojvođanske zadruge su privređivale po austrougarskom zakonodavstvu, koje nije ograničavalo zadrugare u ostvarivanju ekonomskih interesa kroz zadružno organizovanje. U toku II svetskog rata, usled ekonomske krize i ratnih razaranja dolazi do prestanka rada najvećeg dela zadruga i zadružnih saveza.Od završetka II svetskog rata do kraja 80-tih godina, zadrugarstvo se nalazilo pod direktnim uticajem države, što je doprinelo udaljavanju od poslovanja po zadružnim principima. Usled primene propisa o udruženom radu i drugih zakona, početkom 70-tih godina zemljoradničke zadruge su pripojene društvenim poljoprivrednim preduzećima u kojima su obično imale status tzv. osnovih organizacija kooperanata, čime su izgubile svoju samostalnost. U procesima pripajanja, imovina zadruga je takođe preneta u preduzeća, što će se kasnije ispostaviti kao nenadoknadiva šteta za ceo zadružni pokret, jer do danas veliki deo te imovine nije vraćen zadrugama nakon njihovog izdvajanja iz preduzeća.
Amandmanima na Ustav SFRJ iz 1988. godine kao ravnopravni oblik svojine ponovo je uvedena zadružna svojina, a 1990. godine donetje Zakon o zadrugama,čime je omogućeno formiranje zemljoradničkih zadruga kao samostalnih pravnih lica. Takođe je utvrđena obaveza da se imovina ranijih zadruga prenetih u poljoprivredna preduzeća i kombinate vrati zadrugama. Po odredbama ovog Zakona, deo osnovnih organizacija kooperanata se izdvojio iz sastava preduzeća i organizovao u zadruge, ali pri tome veći deo njihove imovine je ostao u preduzećima. Pitanje povraćaja zadružne imovine bilo je regulisano i Zakonom o zadrugama koji je usvojen 1996. godine, međutim,u Vojvodini je samo oko 70.000 ha poljoprivrednog zemljišta vraćeno zadrugama, dok je kod poljoprivrednih preduzeća ostalo više od 130.000 ha poljoprivrednog zemljišta koje su zadruge imale pre pripajanja preduzećima. Uporedo se transformisanjem osnovnih organizacija kooperanata u zadruge, od početka 90-tih godina dolazi do formiranja novih zadruga od strane zemljoradnika koji u zadružnom organizovanju vide mogućnost za ostvarenje svojih ekonomskih interesa.Do kraja 90-ih godina, uprkos problemima u vezi povraćaja zadružne imovine, nemogućnošću raspolaganja “društvenom svojinom” u zadrugama, i raznim izazovima koje je proces tranzicije i tržišnog privređivanja doneo zadrugama, u Vojvodini je ponovo uspostavljen razvijen i stabilan zadružni sektor, zasnovan na zadružnim principima i zadružnim vrednostima.
ZADRUGE U 21. VEKU
Od početka 21. veka do danas, zadrugarstvo u Vojvodini se nalazi na putu razvoja, obezbeđujući bolje uslove za rad svojim zadrugarima i kooperantima u sve zahtevnijim uslovima poslovanja u tržišnoj privredi. Više od 400 aktivnih zemljoradničkih zadruga u Vojvodini obezbeđuje uslove da preko 100.000 ljudi ostvaruju uspešnije poslovanje u delatnosti poljoprivrede. Zadrugari, kooperanti zadruga, kao i zaposleni u zadrugama, većinom žive i rade u ruralnim područjima, te pored doprinosa zadruga unapređenju njihovog ekonomskog položaja, zadruge ostvaruju značajnu ulogu i u očuvanju njihovog života i rada na selu, kao i unapređenju socijalnog ambijenta u ruralnim sredinama.
Osnovne delatnosti zemljoradničkih zadruga vezane su za ugovaranje proizvodnje sa zadrugarima, što obuhvata nabavku repromaterijala, obavljanje usluga, skladištenje i objedinjenu prodaju njihovih proizvoda. Osim ugovaranja proizvodnje, značajan broj zadruga ima i sopstvenu poljoprivrednu proizvodnju. Uspešne zadruge raspolažu skladišnim kapacitetima, savremenom mehanizacijom, a manji broj njih i preradnim kapacitetima, što doprinosi značajnom unapređenju ekonomske pozicije zadruge i zadrugara na tržištu.
Većina zemljoradničkih zadruga u Vojvodini je opšteg tipa, odnosno nije specijalizovana, što je značajno uslovljeno strukturom proizvodnje kod zadrugara i kooperanata, koja se najčešće odvija u okviru klasičnih ratarskih kultura. Međutim, poslednjih godina se povećavajuulaganja u intenzivnije vrste proizvodnje, posebno u oblasti voćarstva i povrtarstva u odnosu na klasične ratarske kulture, te se osniva sve više specijalizovanih zadruga u ovim oblastima, dok je primetan i trend prelaska sa klasičnih ratarskih kultura na povrtarstvo ili voćarstvo u većem broju opštih zemljoradničkih zadruga.
Zadruge sa dugom, višedecenijskom tradicijom postojanja i danas čine osnovu zadružnog pokreta u Vojvodini i zajedno raspolažu sa najvećim kapacitetima u zadrugarstvu pokrajine. Oko 150 zadruga, od kojih je i danas većina aktivna, ima dugu istoriju koja počinje 50-tih ili 60-tih godina prošlog veka, a među njima ima i veći broj zadruga sa tradicijom dužom od jednog veka, što je dokaz potrebe za zadružnim organizovanjem u poljoprivredi, ali i prilagodljivosti ovog oblika organizovanja poljoprivrednika različitim društveno-ekonomskim sistemima i uslovima poslovanja. Zadruge sa dugom tradicijom poslovanja imale su i najviše problema u tranzicionom periodu, koji je zahtevao prilagođavanje tržišnim uslovima poslovanja, pri čemu su mnoge od njih u višedecenijskim postupcima vraćale zadružnu imovinu od društvenih preduzeća, a zadruge koje su uspele u povraćaju imovine su se susretale sa nemogućnošću raspolaganja imovinom u društvenoj svojini – koju nisu imale uslova da prevedu u zadružnu svojinu, što je značajno otežavalo i njihov tržišni položaj. U Vojvodini je od početka 90-tih godina prošlog veka do danas, osnovano i više stotina potpuno novih zemljoradničkih zadruga, koje su osnovali poljoprivrednici sa vizijom unapređenja svog ekonomskog i socijalnog položaja kroz zajedničko poslovanje putem zadružnog organizovanja. Iz grupe zadruga koje su osnovane u poslednje dve decenije, izvojilo se nekoliko desetina zadruga koje su ostvarile izuzetan napredak u poslovanju, i koje danas čine primere uglednih zadruga.
Zadružni sektor od 07.01.2016. godine primenjuje novi, moderan i kvalitetan Zakon o zadrugama. Ovim zakonom najzad je predviđen način prevođenja društvene u zadružnu svojinu, te je zadrugama obezbeđena mogućnost da najzad raspolažu svojom imovinom po upisu zadružne svojine. Sa druge strane, zakonske odredbe o osnivanju novih zadruga su liberalne i podsticajne za zadružno organizovanje. Od primene ovog zakona počelo je i jedno novo doba za zadružni sektor.Zadruge su najzad postale ravnopravne sa drugim pravnim i fizičkim licima, ne samo u pogledu raspolaganja svojom imovinom, već i u mogućnostima ostvarivanja prava na podsticaje u poljoprivredi i drugim oblastima koje do tada nisu imale ili su ih imale uz niz ograničenja. Jedan od rezultata koji je proistekao iz poboljšanog položaja zadruga u privrednom sistemu, jeste povećanje investicija u zadružnom sektoru, koje je u poslednje tri godine potpomognuto i podsticajima koji su predviđeni samo za zadruge – što je dokaz da je značaj i uloga zadruga najzad prepoznata.
ZADRUŽNI PRINCIPI
Specifičnost zadruga u odnosu na druge oblike organizovanja, nalazi se u samom identitetu zadruge sa kojim bi budući zadrugari i poslenici u zadružnom pokretu trebalo da se upoznaju, a zatim i da ih primenjuju u radu zadruge.
Identitet savremene zadruge, prema Međunarodnom zadružnom savezu (ICA), određuju tri komponente, i to: definicija zadruge, zadružne vrednosti i zadružni principi.
Definicija zadruge usvojena od strane Međunarodnog zadružnog saveza na kongresu u Mančesteru 1995. godine, glasi: „Zadruga je autonomna asocijacija dobrovoljno udruženih lica sa ciljem ostvarenja njihovih zajedničkih ekonomskih, socijalnih i kulturnih potreba i želja, kroz zajednički posedovan i demokratski kontrolisan privredni subjekat.”
Zadružne vrednosti predstavljaju osnovni sistem vrednosti zadružnog pokreta na kojima počiva svaka zadruga, među kojima su: samopomoć, demokratija, jednakost, pravednost, solidarnost i samoodgovornost. Zadrugari takođe uvažavaju etičke vrednosti, kao što su poštenje, otvorenost, društvena odgovornost i briga za druge.
Razvoj i poslovanje zadružnih organizacija od perioda njihovog nastanka do danas pratio je razvoj zadružnih principa, kao upravljačkih načela koja su prvi put primenjena u zadruzi ročdelskih tkača, a kasnije su definisani od strane Međunarodnog zadružnog saveza.
Zadružni principi predstavljaju smernice pomoću kojih zadruge u praksi primenjuju zadružne vrednosti. Na kongresu ICA u Mančesteru 1995. godine, poslednji (treći) put je redefinisano sedam zadružnih principa, u skladu sa kretanjima u svetskoj ekonomiji i društvu uopšte, kao principi za 21. vek.
